“Noć pre mog rođenja, moja majka je sanjala da je rodila ogromnu zmiju. Sutradan, dok je predsedavala partijskom sastanku, pukao joj je vodenjak. Nije htela da prekine sastanak, već je ostala do kraja: tek onda je otišla u bolnicu”, piše (Abramović, 2016) str. 12.

Po predanju (Fišer, 2019) performans Marini spašava život. Marinin san otkriva realnost, u želji da sputa i uguši želje svoje ćerke, Marinina majka postaje nasilna. U silnoj potrebi da je ima samo za sebe, odvlači je od muškaraca. Marina da bi se spasila izmišlja performans. Za umetnicu ljubav i veza, prema njenom iskustvu znače da stiže u blizinu tog ludila i zlostavljanja. Postavlja se pitanje, zašto Marina u potrazi za bliskošću i ljubavlju, uvek iznova završi na istom mestu, u razaranju svog Ja. Na istom tom mestu gde majka pokušava da je uvuče u svoje ludilo. Postojalo je samo to mesto. To mesto bliskosti, (Fišer, 2019). Umetnica ponavlja ispravno, ona traga za ispravnim, za bezbednošću i priznanjem svog Ja: „Želim jednostavno da budem Ja, istinsko Ja, ne ona koja žele da budem.“

Za Marinu ovo mesto je pogrešno, i nije joj jasno da je to mesto uništavajućeg odgovora koji se ponavlja, odgovora lude i nasline majke. Abramović polazi od toga da ona sama snosi neku eventualnu krivicu za tu zavist. Vodi se mišlju da je njena dužnost da ispuni majčinu prazninu, piše (Fišer, 2019). Sve dok Marina ne razotkrije majku u njenoj nasilnosti, neće prestati da traga na tom zlokobnom mestu. Ovo priznanje zahteva veliku duhovnu rešenost da se sopstvena majka prihvati kao luda i nasilna. Da bi zaobišla taj užasavajući uvid, često je lakši put da okrivi samu sebe. Majke su ostale idealizovane i netaknute pred čitavim okruženjem, koji zatvara oči pred materinskim terorom, (Fišer, 2019). Tako se dete neminovno tera u usamljenost. To je ona ista usamljenost koje se Marina i danas plaši i naziva je slovenskom melanholijom.

"A sada mi je, danas, sedamdeset godina (30.11.1946.), to je zanimljivo , to mora da je slovenski: preostala je melanholija. Ta melanholija je uvek tu. Sloveni imaju tu melanholiju. Svako ko je Sloven, i ko oseća, poznaje tu melanholiju."Marina Abramović

DIGITAL ART- PHOTOGRAPHY

Po predanju (Vestkot, 2012) majka Danica imala je neumoljive propise , koja su bila strogo kažnjavana ako nisu bila odrađene po naredbi. Posle jednog naročito surovog batinjanja, Marina je bila zaključana u ostavi, krvareći iz nosa, kako joj se činilo, satima. Strah od mraka i od konstantnog krvarenja, koje se teško zaustavljalo , sama ostava ju je prilično užasavala. Poznavanjem straha od mraka, kojeg se i sama Danica bojala, svom detetu je pričinjavala još veću traumu. Marinin strah se povećavao osećanjem prisustva nekog nevidljivog, a opet pretećeg “bića“. Izmišljena osoba koja potiče iz devojčicine glava, pomaže umetnici da održi to biće od sebe. Marina je verovala da i njena majka zna za postojanje tog bića, jer nikad noću nije gasila svetlo, (Vestkot, 2012) str.33.

U toku preranog porođaja, koji je bio pretežak za Marininu majku tokom kojeg dobija sepsu; još jednom se borila za svoj život gde ostaje u bolnici godinu dana; Danica zbog lošeg fizičkog stanja I poslovnih obaveza, daje Marinu u brigu drugima. Kao prevremeno rođena, Marina je bila bolešljiva i mršava beba. Iz prva o umetnici se brinula služavka. Nezadovoljna Marinin razvojem I lošim fizičkim napretkom, baka uzima umetnicu kod sebe u kuću, gde je odgaja je do njene šeste godine, piše (Abramović, 2016). Umetnica prvi put dolazi u suret sa prafoslavnom verom, zahvaljujući svojoj baki. Uz baku se mala Marina osećala bezbedno.