Dizajn digitalnih radova ; TANJA*WITCH Art Studio

Slikanjem i crtanjem počela je da se bavi 1960. godine, a studirala je na Akademiji likovnih umjetnosti u Beogradu1965–70. godine. Počela je da istražuje zvučno okruženje za vrijeme poslijediplomskih studija koje je završila na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu1972. godine kod profesora Krste Hegedušića. Od 1970. do 1973. godine radila je zvučne instalacije i učestvovala na izložbama u Studentskom kulturnom centru u Beogradu sa ostalim umjetnicima. Zatim je od 1973. godine predavala na Akademiji likovnih umjetnosti u Novom Sadu. Istovremeno se bavila filmom, videom i ritualnim, pročišćavajućim performansima. Marina je od 1975. godine živjela u Amsterdamu, a 2005. godine preselila se u New York. Od tada živi i radi na relaciji Amsterdam - New York.

Marina Abramović kaže da prenosi jednostavnu poruku kroz umetnost i performans: "suočite se sa svojim bolom, sa svojim strahom, sa svojom patnjom" . Da bi ste se preobrazili, i svoje slabosti pretvorili u moći, ovo je jedini način da ih savladate. Po prirodi plašljiva, sramežljiva i povučena devojčica Marina, pred publikom se preobražava u harizmatičnu performerku i heroinu narcističke kulture. Strah od smrti je uvek strah od života, piše (Marković, 2013) 15 str.

„Mi nismo svesni da na smrt ne možemo da utičemo. Moramo da živimo život, ovde i sada, kao da nam je današnji dan poslednji. Čovek je u stanju da preuzme odgovornost jedino kada postane svestan svoje prolaznosti. Svest o tome; da u toku svog života prinuđeni smo da umiremo metaforički mnogo puta, što se na kraju desi i bukvalno: može da nas oslobodi straha od smrti“, po predanju (Marković, 2013) str. 15, kaže umetnica Marina Abramović.

Moj odnos prema bolu postao je drukačiji, kaže Marina Abramović. Više ne iznosim na scenu bolne stvari, i mislim da ja napuštam bol. Više ne moram to da radim. Kada zagledam duboko u sebe, nekako sam prošla kroz sve te bolove i oni su postali moji prijatelji. Imam poverenja u njih na mnogo načina. Smrću mojih roditelja, ja ne moram nikom ništa da dokazujem. Imala sam toliko bola da je ljubav postala neosetljiva. Prema mužu koji mi je slomio srce više ne osećam ljubav. Sada više ništa ne osećam, piše (Fišer, 2019) str.59. Bol predstavlja vrata. Tajna vrata ka nekom drugom stanju. Bez tih vrata onamo se ne može stići, kaže Marina Abramović. Posle toga više se ne plašiš bola. Bol nestaje. Da bi stigao do te tačke, prolaziš kroz pakao. Napokon kad stigneš do tih vrata i otvoriš ih, nikad nećeš zaboraviti da si tu. Za tim vratima fizičko telo više ne igra nikakvu ulogu. Tu stičeš natčulnu energiju, piše (Fišer, 2019) str.59. Po predanju Marine Abramović bol je povezana sa strahom. Mi se plašimo bola, jer se plašimo prolaznosti života. Suprostaviti se strahu znači izložiti se bolu. Bol je u redu kada ga čovek sebi nanosi da bi se oslobodio straha, piše (Fišer, 2019) str. 61.

Photo: Riccardo Tisci artistic director of Givency & artist Marina Abramović: https://thegenealogyofstyle.wordpress.com/tag/steiner/

Poziciju ravnoteže između ženskog i muškog principa, tvrdeći da umetnik koji stvara nije ni žena ni muškarac.

RoseLee Goldberg. Photo: Patrick McMullen. https://ocula.com/magazine/conversations/roselee-goldberg-2019/

„ Poznajem Marinu od 1972. godine i to je neobično prijateljstvo i lično i profesionalno. Tokom višegodinjeg prijateljstva, pričala mi je o jugoslovenskoj sceni sedamdesetih i razgovarale smo o značaju rane političke osvešćenosti i načina na koji je ona oblikovala svoj rad tokom decenija. Takav preokret u mom životu verovatno se dogodio kada sam sredinom devedesetih provela nedelju dana u njenoj kući u Amsterdamu, jer sam konačno shvatila koliko je velika njena želja da menja mišljenje ljudi, i to svakog ponaosob“, kaže RoseLee Goldberg, piše (Marković, 2013) str.25.

RoseLee Goldberg, teoretičarka performansa iz Njujorka i glavna zvezda simpozijuma „Proširena scenografija 2-0 umetnicima-autorima“, kaže da se performans može smatrati kao najdirektniji način da se umetnik obrati publici, piše (Marković, 2013). U većini slučajeva, on uspostavlja posebno – „jedan na jedan“- iskustvo na relaciji performera i posmatrača. Tragajući za idealnim prostorom, kako bi smo obezbedili optimalno iskustvo za posmatrača, smatramo da je važno usporiti vreme i ostaviti publici prostor da u potpunosti apsorbuje ideje i senzibilitet umetnika, (Marković, 2013). „Umetnost performansa – od futurizma do danas“, koja je prvi put objavljena 1979, RoseLee Goldberg knjiga i danas predstavlja „bibliju“ u edukativnom smislu kada je o performansu reč, piše (Marković, 2013).

Po predanju RoseLee Goldberg u svojoj knjizi „Umetnost performansa – od futurizma do danas“, gde počinje sa futuristima, koji su 1909. pokrenuli performans kao esencijalni medijum koji će dopreti do šireg audotorijuma. Kritička uloga koju je performans imao u oblikovanju istorije umetnosti 20. veka, biće sredstvo direktnog reagovanja na političke, ekonomske i tehnološke promene u društvu. Oni su bili prvi koji su ustanovili multidisciplinarnost za modernog umetnika. Ovde su bile uključene sve raspoložive medije u svom okruženju – muzika, ples, arhitektura, grafika, moda, harna. Korene performansa sežu i možemo naći u dalekoj prošlosti, i mogu se naći u kraljevskim proslavama, vatrometima, paradama i u paganskim ceremonijama, piše (Marković, 2013).

Po predanju RoseLee Goldberg, u muzejima, galerijama i na bijenalima širom sveta, performans se predstavlja kao neka vrsta sporedne stvari u odnosu na istoriju slikarstva i skulpture. Nedostatak u razumevanju performansa i potiče od institucija, koje bi trebale da gledaju na performans, kao njihov neodvojivi deo, piše (Marković, 2013). „ Zbog želje da ova izuzetna istorija postane vidljiva i postane razumljiva, 2004 godine pokrenula sam festival „Performu“, posvećen performansu kao umetnost. Mislim da je „Performa“ već izvršila uticaj na institucije i javnost da se shvati značaj ovog materijala, kaže RoseLee Goldberg“, piše (Marković, 2013) str.25.

Photo: RoseLee Goldberg and Marina Abramovic.

Photographer: Sherly Rabbani & Josephine Solimene. https://www.wmagazine.com/gallery/performa-fall-gala-roselee-goldberg

Photo: 7 DEATHS OF MARIA CALLA SAN OPERA PROJECT BY MARINA ABRAMOVIĆ: https://mai.art/

Ideja i razvitak performansa Marine Abramović

U početku sam bila slikar, kaže Marina Abramović. U momentu kad sam izložila svoje telo publici, bilo je nemoguće da se vratim u atelje. Nastojala sam da dosegnem istinska osećanja, ono što se zove prava vatra i ljudi od krvi i mesa. Prvi moji performansi ticali su se tela u jednom čisto fizičkom smislu. Kroz razvitak mojih performansa, okrenula sam se izučavanju bola, kako bih shvatila šta je koncetracija i samokontrola, piše (Marković, 2013) str.140. Ovo što ja radim nema baš nikakvog dodira sa „Novim Dobom“, kaže Marina Abramović. Smatrala sam da umetnost mora da ima mnoštvo slojeva kako bi svako društvo moglo da odabere ono što mu je neophodno. Moje stvaranje je u drugim procesima. Tokom sedamdesetih i drugi umetnici su radili slične stvari. Osamdesetih postalo je sve stvar tržišta. Društvu je bila potrebna roba koja se prodaje. Ja sam, međutim, postala zainteresovana za strast i dalekovidost, kaže Marina Abramović. Sklopila sam svoj ugovor sa posetiocima. Ako želiš da vidiš moje delo, moraš mi posvetiti svojih četrdeset minuta. Publici sam se izlagala, i potpuno sam se ogolila pred njima. Ali od svega najvažniji je bio taj pogled, (Marković, 2013) str.142. Marsel Düşan 1887- 1968, kontraverzni francuski umetnik i dadaista, rekao je; da publika sačinjava jedno umetničko delo. Za mene je važno da se publika odrekne svog statusa posmatrača i da postane isto tako eksperimentalna kao što su to sami umetnici, kaže umetnica Marina Abramović, piše (Marković, 2013) str.141.

Photo: https://knjigeobradovic.com/polovne-knjige/samanizam-i-arhajske-tehnike-ekstaze-mirca-elijade/

Po predanju (Pešić, 2017) Abramovićeva je osećala pritisak partizanske prošlosti svojih roditelja i celokupne Titove Jugoslavije. Zahvaljujući zaslugama svojih roditelja tokom Drugog svetskog rata Marina je uživala u mnogim brojnim jugoslovenskim povlasticama, i umetnica nije bila zadovoljna. Glavni razlog njenog nezadovoljstva bilo je emotivno udaljen i prestrog odnos s majkom Danicom. Okultni svet šamana i magova, teši umetnicu, koji je kasnije uspešno pretočila u umetnost performansa i potrebu da kroz nju stvara svoje sopstvene rituale, piše (Pešić, 2017).

Po predanju (Pešić, 2017) istoričarka umetnosti Olivera Janković u poglavlju nazvanom „Mikrokosmos“, u odeljku „Umetnost kao magijski rituali“,Jankovićeva relativizuje uobičajna tumačenja performansa Ritam 5 (1974). Istoričarka ovo sagledava kao postupak Abramovićeve usmerenog protiv jugoslovenskog socijalističkog uređenja, i kroz analizu ističe u prvi plan njegove „okultne“ činioce, piše (Pešić, 2017). U svojim pisanjima Jankovićeva zaključuje kako umetnost, poput magije , može da bude metod dostizanja „dubljih slojeva značenja iskustva“ i oslobađanje ega stegnutog društvenim normama, piše (Pešić, 2017) str. 90. Emocija u „umetnosti magijskog“ kaže Jankovićeva, služi „očišćenju i transformaciji kako bi se čovek otvorio prema preciznijim znanjima o sebi, s jedne strane, i prema alternativnim realnostima s druge strane. Po predanju (Pešić, 2017) prema prvom tumečenju , zvezde, Marininim usecanjem u stomak, predstavlja simbol komunizma i represije kojoj je Abramovićeva navodno bila izložena u socijalističkoj Jugoslaviji. Kroz stručne literature i popularnim novinskim tekstovima, simbol zvezde tumačen je češće kao komunistička petokraka, a znatno ređe kao prepoznatljivi okultistički simbol- obrnuti pentagram, piše (Pešić, 2017).

Photo: Marina Abramovic, Portrait with Scorpion, Eyes Open (2005); https://www.phaidon.com/agenda/art/articles/2012/june/18/marina-abramovi-a-very-revealing-interview/

Marinin brat, Velimir Abramović, dao je izjavu za Magazin „M“, 2010. o najneverovatnijem trenutku u životu njegove sestre. Prilikom saradnje sa australijskim Aboridžinima i Tibetanskim lamama Tulkuima u Amsterdamu 1983, umetnica je dobila poziv od Tibetanaca za put u Indiju, piše (Marković, 2013). Tulkui nisi ljudski subjekti, nego kosmički kanali, energije inkarnirane na zemlji da ispune određenu svrhu, kaže Velimir Abramović. Do tada se umetnica bezuspešno borila sa svojom prošlošću, figurativnim slikarstvom, komunizmom rodtelja, beogradskom nostalgijom, klasičnom estetikom, prevelikim nosem, smislom umetnosti i nepoznatim razlozima vlastite egzistencije. Njihov poziv nije odredio destinaciju, samo je pozvana da dođe. Lutajući tri dana i tri noći Madrasom, nailazi na ulici i staje pred jogina koji je prolazio. Pogledavši joj u dlan, jogin umetnicu šalje u Simlu, u budistički manastir na obroncima Himalaja, piše (Marković, 2013).