08 Maj 2021

Pisac u urednica: Tanja Pljukavac (Jovanović)

Digital art/Photomanipulation/Photocollage; "Witch", "Skeleton"

MRTVACI

Mrtvaci

Po predanju (Elijade, 1990) osećanja prema mrtvima su dvosmislena: ili ih duboko poštuju, pozivaju ih na pogrebne gozbe, i kroz neko vreme počinju smatrati duhovima zaštitnicima loze, ili ih se plaše i preduzimaju svakojake mere predostrožnosti protiv njihovog povratka među žive. Ova dvosmislenost svodi se na dva suprotna i naizmenična ponašanja: boje se nedavno preminulih, a pobožno poštuju stare mrtvace i očekuju njihovu zaštitu. Strah se stvorio od činjenice da u početku nijedan pokojnik ne prihvata svoj nov način postojanja: neće da se odrekne „života“ i vraća se svojima. Skorašnji mrtvac, pošto se još nije uklopio u svet pokojnika, nastoji da sa sobom povede svoju porodicu, svoje prijatelje, pa čak i svoja stada. Njegova želja i težnja da nastavi svoj naglo prekinuti život, tj da „živi“ među živima, remeti duševnu ravnotežu zajednice, piše (Elijade, 1990). Njegovo nepoznavanje njegove nove sudbine, i odbijanje da napusti „svoj svet“, više plaši ljude, nego li sama zloba mrtvaca.

Predostrožnosti koje se preduzimaju da bi se sprečio povratak mrtvaca u zajednicu su:

  • Da bi duša umrlog zalutala, sa groblja se vraća drugim putem.
  • Od groblja se odlazi na brzinu.
  • Po povratku sa groblja, ljudi se čiste.
  • Na groblju se lome sva prevozna sredstva.
  • Nekoliko sledećih noći čuvaju se prilazi u zajednicu i pali se vatra.

Uprkos svim ovim predostrožnostima ne sprečavaju duše mrtvaca da se šunjaju oko svojih kuća tri do sedam dana (ibid., str. 287). Postoji verovanje i ideja da se mrtvaci konačno zapućuju na onaj svet, tek nakon pogrebne gozbe. U njihovu čast, pogrebna gozba se priređuje trećeg, sedmog i četrdesetog dana nakon njihove smrti. Hrana i piće se bacaju u vatru, koja je data mrtvacima. Odlazi se na groblje, žrtvuje se najmiliji konj pokojnika, meso se jede kraj groba, a glava okači na kolac koji se probija nasred groba (Tatari iz Abakana, Beltiri, Sagaji, Karginzi itd.; up. Harva, str. 322), piše (Elijade, 1990).

wall IMAGE DESIGN

on line store

"art must be beautiful"

promotional video

Šaman i mrtvac

Koja je uloga šamana kod mrtvaca?

Po predanju (Elijade, 1990) šaman postaje neophodan kada mrtvac zadugo odbija da napusti svet živih. Pošto šaman dobro poznaje put u Donji svet: jer je i sam njime išao više puta, šaman je jedini kompetentan da bude vodič duše; i samo on može uhvatiti neuhvatljivu dušu pokojnika, i da je odnese njenom novom prebivalištu. Tri, sedam ili četrdeset dana duša mrtvaca prebiva na groblju, i zato se psihopompno putovanje događa prilikom pogrebne gozbe i obreda „čišćenja“ a ne neposredno posle smrti, posle čega duša mrtvaca konačno kreće ka Donjem svetu, piše (Elijade, 1990). Kod Altajca, Golda i Juraki naroda, šaman vodi mrtvace na onaj svet na kraju pogrebne gozbe. Kod Tunguza, šamana za to pozivaju, tek ako mrtvac i nakon uobičajnog roka nastavi da opseda staništa živih.

art studio

Watermark_1593425390573_1 (2)

Organizovaneseanse

Organizovane seanse

Evo kako Radlov opisuje seanse organizovanu da bi se odvela duša žene umrle četrdeset dana ranije.“ Obred se održava uveče. Šaman najpre obilazi oko jurte bubnjajući; potom ulazi u šator i približivajući se vatri, poziva preminulu. Odjednom se šamanov glas menja: počinje da govori piskavo jer to, u stvari, govori pokojnica. Ona se žali da ne poznaje put, boji se da se udalji od svojih itd., ali konačno prihvata da je šaman povede i njih dvoje odlaze ka podzemnom predelu. Pošto stignu tamo, šaman uviđa da duše mrtvaca odbijaju pristup novodošloj. Molbe ostaju bez odjeka, pa se mrtvacima onda nudi rakija: seansa malo-pomalo dobija na živosti i čak postaje groteskna, jer duše mrtvaca počinju da se svađaju i pevaju glasom šamana; na kraju pristaju da prime pokojnicu. Drugi deo obreda predstavlja povratak; šaman pleše i viče sve dok na padne na zemlju, onesvešćen (Radlov, Aus Sibiren, II, str. 52-55), piše (Elijade, 1990).

"female body"

mixed media

DONJI SVET

Donji svet

Po predanju (Elijade, 1990) Goldi imaju dva pogrebna obreda: nimgan, koji se održava sedam ili više dana (dva meseca) nakon smrti. Nakon prvog velikog obreda koji se slavi neko vreme, i koji se završava odvođenjem duše u Donji Svet. Šaman sa svojim bubnjevima, tokom nimgana, ulazi u kuću pokojnika, traži dušu, hvata je i stavlja u neku vrstu jastuka (fanja). Oni koji se nalaze u fanji, uglavnom su prijatelji i rođaci, i svi zajedno učestvuju u gozbi gde šaman nudi rakiju.

Kazaturi počinje na isti način:

Ovde šaman oblači svoju odeću, uzima bubanj i kreće oko jurte u potragu za dušom. U toku seanse, šaman pleše i pripoveda o teškoćama puta koji vodi u Donji svet. Duša se stavlja u jastuk (fanja), kada bude konačno uhvaćena, od strane šamana, piše (Elijade, 1990). Hrana koja ostane, posle gozbe koja je trajala celu noć, šaman baca u vatru. Šaman stavlja fanju u krevet, koje su žene donele u jurtu, pokriva ga prostirkom i kaže mrtvacu da spava, pa se sam opruži u jurti i zaspi.

U toku sutrašnje seanse, šaman ponovo oblači svoju odeću, i budi mrtvaca zvukom svog bubnja. Pošto padne noć, sledi nova glazba-jer obred može trajati više dana- šaman ponovo stavlja fanju u krevet i pokriva ga. Posle izvesnog vremena, šaman započinje svoju pesmu , kroz koju se obraća mrtvacu, savetuje mu da dobro jede ali malo pije, jer je put u donji svet krajnje težak za pijana čoveka, (Elijade, 1990). Uz zalazak sunca počinju pripreme za polazak. Tada šaman peva i pleše, i maže svoje lice čađu. Doziva duhove pomoćnike i moli ih da njega i pokojnika odvede na onaj svet. Za nekoliko trenutaka napušta jurtu i penje se uz ureze na jednom drvetu, koje je predhodno posađeno: odatle osmatra put u Donji svet.(Zapravo se popeo na Drvo sveta i našao se na vrhu sveta). Tom prilikom vidi i mnoge druge stvari: obilje snega, bogat lov, srećan ribolov, itd.

Tokom povratka u jurtu, šaman poziva u pomoć dva moćna duha zaštitnika: butchu , neku vrstu čudovišta sa jednom nogom, ljudskog lika, obraslog perjem. I dugovratu pticu koja se zove koori, piše (Elijade, 1990). (Postoje figure u drvetu tih mitskih bića; up. Harva, sl. 39-40, str. 399. Šaman ih nosi sa sobom prilikom silaska u Donji svet.) Iz donjeg sveta, bez pomoći ova dva duha, šaman se ne bi mogao vratiti iz Donjeg sveta: najteži deo puta prelazi na leđima koorija.

Pošto je šamanizovao do iscrpljenosti, očiju uprtih u Zapad, šaman seda na dasku koja predstavlja sibirske sanke. Kraj njega stavlja jastuk (fanja), u kojoj se nalazi duša mrtvaca, i korpu sa jelom. Da mu neko pravi društvo na putu, šaman moli duhove da upregne pse u sanke i traži „pomoćnika“. I koji trenutak potom „odlazi“ put zemlje mrtvih.

Da prati svoj put omogućuje mu pesme koje peva, i reči koje progovara sa „pomoćnikom“. Teškoće se nagomilavaju, posle lakšeg puta, što se više bliži području mrtvih. Da družina pređe na drugu obalu, šaman treba biti dobar jer im jedna velika reka preseca put, (Elijade, 1990).

„Neko vreme potom zapažaju se znaci ljudskog prisustva: tragovi stopala, pepeo, komadi drveta; znači da selo umrlih nije više daleko. Naime, čuje se da nadaleko laju psi, opaža se dim iz jurti, sreću se prvi jeleni. Stigli su u Donji svet“, piše (Elijade, 1990) str.166.

"human trafficking - fetish"

photography- digital art

Šaman u Donjem svetu

Šta šaman radi kad siđe u Donji svet?

Po predanju (Elijade, 1990) po dolasku šamana u Donji svet, umrli se namah okupljaju i pitaju šamana za njegovo ime i ime novodošlog. U konverzaciji sa umrlima, šaman dobro pazi da ne kaže svoje pravo ime. Među gomilom duhova traži bliske srodnike duše koju je doveo, da bih je predao. Posle predaje duše pokojnika, šaman se žurno vraća na zemlju. Kada stigne na zemlju, nadugačko pripoveda o onome što je video u zemlji mrtvaca i o utiscima pokojnika koga je otpratio, piše (Elijade, 1990).

U razgovoru sa živima , šaman daje poklone koji su mrtvaci poslali, i prenosi pozdrave njihovih mrtvih srodnika. Na kraju obreda šaman baca jastu (fanja) u vatru. Tako se završavaju obaveze živih prema pokojniku, piše (Elijade, 1990).

Šamanska Inicijacija

Šamanska inicijacija

Po tvrđenju (Endredi, 2015) u većini slučajeva postoje dva oblika zadobijanja moći. Kod Votjaka šamanizam je nasledan ili ga neposredno dodeljuje vrhovni bog, koji obučava budućeg šamana kroz snove i vizije. Postoji jasna prepreka između plemenskog uma šamana i zapadnjačkog uma, i mnogi antroplozi ovde prave greške, piše (Endredi, 2015). Kod Laponaca dar se prenosi u porodici ili ga duhovi dodeljuju onima koje su oni odabrali. Konekcija između duha i njegovog odnosa sa ljudskim bićima još nije dovoljno istražena. Duh može podjednako biti duša umrlog kao i duh Prirode, mitske životinje itd, piše (Elijade, 1990).

View Our Video

"the sea"

ae8173c937eb56193ff9bc9990fc8b

Etimologija

Stručnjaci za etimologiju od početka ovog veka, već stečenom navikom i bez razlike koriste izraz šaman da bi označili obdarene pojedince.

Stručnjaci za etimologiju od početka ovog veka, već stečenom navikom i bez razlike koriste izraz šaman da bi označili obdarene pojedince. Čarobnjak, vrač, medicine-man označavaju pojedince obdarene mađijsko-religioznom moći, piše (Elijade, 1990). Mnogi etimolozi slažu se da je šaman tursko-tunguska reč, koja potiče iz regiona poznatog kao Sibir (severna Azija) i Mongolija, piše (Endredi, 2015). Po nekim tvrđenjima reč šaman potiče od kineskih reči šamen koji znači lutajući monah, čiji koreni potiču od sanskrtskog šamana, što je za Mongole značilo mag, piše (Endredi, 2015). Po tvrđenju (Elijade, 1990) potrebno je ograničiti upotrebu reči šaman i šamanizam u cilju izbegavanja dvosmislenosti i jasnijeg sagledavanja istorije magije i čarobnjaštva. Poreklo reči se ponekad prepisuje izumrelom jeziku manču, koji je danas ograničen na severoistočnu Kinu. U srednjoj i severnoj Aziji adekvatni izrazi su jakutski ojun, mongolski buge i udagan, tursko-tatarski kam, i još mnoga druga, piše (Elijade, 1990). Reč šaman se danas koristi u različitim kulturama u kontekstu mnogih svetskih religija ili paralelno sa njima. Šamani i danas postoje u modernim kulturama, starim kulturama koje su prošle kroz razne nivoe asimilacije i tradicionalnim drevnim kulturama, piše (Endredi, 2015). Na prostorima srednje i severne Azije, mađijsko-religiozni život društva usresređen je na šamana. Naravno da šaman nije jedini koji raspolaže svetim, niti on pleni čitavu religioznu delatnost. U područjima gde se ekstatičko iskustvo smatra religioznim iskustvom u pravom smislu reči, šaman je i smatra se kao glavni učitelj ekstaze. Prva definicija ovog složenog fenomena bila bi: šamanizam- tehnika ekstaze, piše (Elijade, 1990).

"artist"

self promotion video

složenaobuka

Psihopata ili ne, šaman mora i prolazi kroz izvesna inicijatička iskušenja i primi ponekad krajnje složenu obuku. Dvostruka inicijacija koja je ekstatička i didaktička uspeva i pretvara eventualnog neurotičara u šamana priznatog od strane društva, piše (Elijade, 1990).

Šaman kao ljudsko biće uspeva da opšti sa mrtvima, duhovima Prirode i demonima a da se ne pretvori u njihovo oruđje. Dokumenti pokazuju da šamanski snovi nisu zbrkani halucinacijama već da je reč o inicijaciji čija je struktura dobro poznata u istoriji religija, piše (Elijade, 1990). Poduka i halucinacije koje šaman dobija preko snova ili transa verne su i slede čvrste tradicionalne obrasce, koje su dobro obrazložene i čudesno su bogatog teorijskog značaja.

"Portrait"

digital art- photography

Fresh Posts Every Day

Follow Us