Retkost šamanskih maski ne treba da nas iznenadi, piše (Elijade, 1990). Šamanske maske se dosta retko sreću u Sibiru i severnoj Aziji, upotreba maski kod Burjata je iščezla. Kod Čukča, Korjaka, Kamčadala, Jukagira i Jakuta , maska ne igra nikakvu ulogu u šamanizmu. Kod Čukča se koristi za zastraživanje dece , i tokom pogreba, da čoveka ne bi prepoznale duše mrtvaca (Jukagiri). Kod Eskima sa Aljaske šaman se koristi maskom , jer su pod snažnim uticajem amer-indijanskih kultura (v.Ohlmarks, str. 65). Kod Crnih Tatara iz Tomska, šamani upotrebljavaju ponekad masku od brezove kore čiji su brkovi i obrve napravljene od veveričijeg repa, piše (Elijade, 1990). Prisvajanje duše predaka, postiže se mazanjem lica čađu, što je najprostiji način maskiranja. Mazanje lica čađu dosta je rašireno kod „primitivnih“ naroda i njegovo značenje nije uvek tako jednostavno kao što bi se moglo pomisliti.

Za šamane i šamanke kulture raznih kamenenih formacija i specifične tipove kamena ne smatraju pukim statičnim objektima, već im pridaju sveto značenje i vide ih kao skladišta informacija i energije koja su u stalnom sadejstvu, pokretu i promeni, piše (Endredi, 2015). Energetsko sećanje na svoj život sadrže drvo, kamen ili planina. One sadrže sećanje na njihovo stvaranje na mesto na kojem su živeli i jedinstven put koji su prešli. Huičoli sa zapadnih planina Sijera Madre iz Meksika i pleme Kuero s peruanskih Anda. Kueroi visoke planine Anda vide kao apue. I svaka ima svoje ime i svoju moć. Životinje poput kondora, kolibrija ili pume često prenose moćne poruke apua koje primaju kueroski šamani. Kuje (khuya) su pojedinačni kamenovi s kojima se šamani energetski povezuju i najčešće se koriste kao oruđe za isceljivanje. Šamani iz raznih drugih kultura, kao i kueroski šamani uključujući i Huičole, predaju svoje kuje šegrtima. Pošto šaman umre, upravo će šegrt preko kuje kontaktirati sa svojim učiteljem i tražiti od njega savet ili pomoć, piše (Endredi, 2015).

Pošto ga stvara sveta vatra, dim se nalazi na pola puta između fizičkog sveta i sveta duhova, kažu šamani. Svojim dizanjem on se rasipa u eter i putuje na neviđena mesta, možemo ga videti, osetiti, okusiti i omirisati. Zbog svih svojih osobina, koristi se kao spiritualni medijum širom planete, (Endredi, 2015). Usmeravanje ciljano dim na šamana, koje on nanosi ka pacijentovom telu, u mnogim kulturama smatraju da on nosi molitve u nebesa ili u svet duhova. Kao što ga i u mnogim kulturama koriste kako bi odagnali negativnu energiju, piše (Endredi, 2015). Tretiranje dimom koristi se kao izraz u poslednjih nekoliko decenija i koristi se u šamanskim zajednicama.

„ Šamanizam u pravom smislu reči nije u tom pogledu uneo nikakvu novinu: šaman sreće pogrebnog psa na svome silasku u Donji svet, kao što ga sreću pokojnici ili heroji koji se susreću sa nekim inicijatičkim iskušenjem. Mitologiju i mađiju psa i vuka naročito su razvila i iznova protumačila tajna bratstva na temelju ratničke inicijacije – ukoliko se njihove ekstaza i frenetični obredi mogu nazvati „šamanskim“. Izvesna kanibalska, i na opštiji način likantropska tajna društva, podrazumevaju mađijsko preobraženje novoprimljenog u psa ili vuka. Šamani se takođe mogu preobraziti u vukove, ali u drugom smislu no u likantropiju: videli smo da oni mogu uzeti i oblike mnogih drugih životinja“, piše (Elijade, 1990).

Veli jedna jakutska poslovica „Kovači i šamani su iz istog gnezda“. Odmah po važnosti iza poziva šamana dolazi zanimanje kovač, piše (Elijade, 1990). „ Žena šamana dostojna je poštovanja, žene kovača dostojna je obožavanja“, veli druga. Kovači mogu i sposobni su da predskazuju budućnost i da leče. Dolgani smatraju da šamani ne mogu da „progutaju“ duše kovača jer ih ovi čuvaju u vatri. Naprotiv, postoji bojaznost da kovač može da se dočepa duše šamana i spali je u vatri. Naravno, da i kovačima preti opasnost od zlih duhova. Kako bi otklonili neprijateljske duhove, kovači moraju stalno da rade, da rukuju vatrom i da neprekitno prave buku, piše (Elijade, 1990).

Prema jakutskim mitovima, kovač je zanat dobio od „zlog“ božanstva K’daai Magsin, glavnog kovača u Donjem svetu. K’daai Magsin je čuveni majstor; on opravlja slomljene ili odsečene udove heroja. Na drugome svetu događa se da učestvuje u inicijaciji slavnih šamana: gde kali njihove duše, kao što kali gvožđe. Glas opasnih čarobnjaka dobili su zbog njihove sposobnosti „gospodarenje vatrom“, a naročito mađiji metala. Otuda dvosmislen stav prema njima; njih u isto vreme preziru i pobožno obožavaju, piše (Elijade, 1990).

Na putovanju u Donji svet , kao pokojnici, i šamani moraju proći jednim ovim putovanjem. Ekstaza,kao i smrt podrazumeva „promenu“ , koju mit plastično izražava kao opasni prolaz. Simbolizam pogrebnog mosta univerzalno je rasprostranjen i prevazilazi šamansku ideologiju i mitologiju. Ovaj simbolizam dotiče se:

• mita o mostu (ili drveta, lijani itd.) koji je u prošlosti, bez muke povezivao Zemlju sa Nebom, i zahvaljujući kojem su ljudi bez muke opštili sa bogovima;
• inicijatički simbolizam „tesnih vrata“ ili „paradoksalnog prolaza“

Reč je o mitološkom kompleksu, čiji su glavi sastavni elementi:

1. in illo tempore, Zamlju i Nebo u rajskim vremenima povezivao je jedan most, i njime se sa jednog kraja na drugi prelazilo bez prepreke jer nije bilo smrti;
2. prekinete su lake veze između Zemlje i Neba, mostom se moglo preći samo „kao duh“, kao mrtvac u ekstazi;
3. prolaz je težak i posut je preprekama i ne polazi za rukom svim dušama; ovde se treba sukobiti sa demonima i čudovištima koji bi da progutaju dušu. Prilikom prelaza bezbožnih, most postaje uzan kao oštrica brijača. „Dobri“ a posebno posvećeni (ovi poslednji u izvesnom smislu poznaju put jer su pretrpeli obrednu smrt i vaskrsenje);
4. neki povlašćeni uspevaju njime da prođu za života, bilo u ekstazi kao šamani, bilo „silom“ kao izvesni heroji, bilo „paradoksalno“, „mudrošću“ ili kroz inicijaciju.